Човек је смртно и уплашено биће, сламка на ветру. Себичан и самољубив у својој природи, онај који корача ивицом ништавила, рубом понора смрти. А Господ га је створио иконом својом, у царско достојанство га је оденуо, у одећу непропадљивости, у своју слику и прилику. Зато Господ тражи иступљење, екстазу, искорак из љуштуре смрти и пропадљивости, васкрсење људског бића из смрти у живот. Јер неће човека подићи из мртвих, ни род, ни крв, богатсво света или љубав која тражи своје, љубав која храни сопствено самољубље. Већ савршена и делатна љубав и милост, љубав која не тражи своје, која се не горди, која се не надима (ап. Павле, 1. Кор. 13). То је љубав која је изнад логике и разума, која није калкулантска, лицемерна. Таква је љубав и милост према непријатељима, то је наша икона савршене Очеве Љубави, према свету и сваком човеку. Таква љубав, није етика, нити правило, достигнуће цивилизације или друштвеног договора. То је слика божанске љубави, етос мученика, у коме човек не суди и не процењује, већ једноставно воли и моли се за оне који га не воле.

Живимо у времену у коме се све дроби, рашчлањује, дели, супротставља једно другом. Данас је Хришћанину најлакше да побегне, да се склони, да остави свет свом сопственом усуду, мржњи и злоби. Али каже Анђео у Откривењу Јовановом: «Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.” (Откр. 3, 15-16). Господ тражи дела љубави, не равнодушност, већ делатну и савршену љубав. Жели преображеног и делатног човека, литургијско биће које сведочи савршену љубав и милост. Сузе за свет и преображени свет. И тo према свима без разлике, а нарочито према онима који су «незахвални и зли.” То је наша најгласнија проповед и сведочење Васкрслог Христа и благовест Царства Божјег, јер у и кроз такву љубав, оно је ту, сада и овде. Хришћанство је вера, живот и однос према свему и свакоме. То је лице љубави, праштања и милосрђа и на њему нема равнодушности и духовне лењости, већ подвиг непрестаног и никад коначног раста ка Христу. Ма колико наша искушења била тешка, или били испуњени задовољством сопственим животом, предаји или равнодушности нема места, јер је то мирење са смрћу сопственог бића и одбацивање дара живота.

Протонамесник Александар Вучај